Facebook Twitter Youtube Flickr Instagram

Потрагата на ФОО/ФООМ по приод за антикорупциска комуникација што се темели на рефлексија и учење

Автор: Марија Мирчевска, Фондација Отворено општество – Македонија

Во еден од поинтересните заплети од серијата „Ѕвездени патеки“, Капетан Пикард е асимилиран од непријателскиот колектив на Борги и станува Локутус Борг. Боргите претставуваат колективна интелигенција што ги поврзува сите членови заедно за да создаде единствен ум на матица. Во тој универзум, тие се тоталитарни по природа, применуваат асимилација, и имаат неинзенадувачки дефетистичко мото дека „отпорот е залуден“.

Зошто текст за антикорупција објавен од Фондацијата Отворено општество – Македонија почнува со референца за „Ѕвездени патеки“, запознавајќи не со Капетан Пикард и Боргите? Искрениот одговор е дека, во време на антикорупциски предизвици и широко распространета култура на коруптивно однесување, борбата против корумпираните власти кои ги злоупотребуваат јавните ресурси за лични и партиски цели може да се чини како загубена кауза. Корупцијата изгледа толку сеприсутна, што граѓаните едноставно губат волја да се борат против неа и сами стануваат асимилирани единки во корумпираниот систем. Во такви моменти, нашите заложби за мобилизација и организиран отпор на корупцијата навистина се чинат залудни и неефективни.

Сепак, ако има една работа што ја научивме од патешествието на Капетан Пикард – тоа е дека, иако борбата можеби никогаш нема да заврши (веќе погодувате, во најавата за новата сезона на серијата Пикард има боргова тактичка коцка), негативните ситуации може да се надминат ако го искористиме знаењето што го имаме на располагање, ако направиме рефлексија на таквото знаење и ако соодветно го прилагодиме.

Па така, за нашата антикорупциска борба да биде релевантна, ефективна и мотивирачка, ние треба постојано да се прашуваме дали работите ги правиме правилно. Дали користиме приод што се темели на рефлексија и учење за нашата акција да биде информирана? Во една таква вежба, потпирајќи се на достапното колективно знаење на Фондациите Отворено општество, сфативме дека начинот на кој им приоѓаме и се вклучуваме во комуникациските стратегии за антикорупција понекогаш има ненамерни последици.

За илустрација, се чини дека постојат силни докази според кои изложеноста на информации за корупцијата може негативно да влијае на изборната излезност на гласачите (Гарсија Бедола, 2018 год.). Во своето истражување за корупцијата во осум посткомунистички земји, Костадинова (2009 год.) открила дека таа може да предизвика два различни ефекта, т.е. мобилизација или апстиненција на гласачкото тело. Вториот ефект го предизвикуваат „перцепции за корупцијата што ја еродираат довербата во демократскиот процес“.

Исто така, разни истражувања откриле дека популизмот може да го инструментализира антикорупцискиот дискурс за целите на добивање поголема поддршка (Кубе и Лоли, 2020 год.). Популизмот се надградува на високи нивоа на перципирана корупција и на разочарувањето на јавноста во владините институции, и ги насочува фрустрациите кон корумпираните „елити“. Во исто време, популистите претендираат да ги „отфрлат традиционалните, институционални механизми за борба против корупција, нудејќи борба против корупцијата на ниво на поединци или преку блиски соработници“ (Порчил и Ајсен, 2020 год.).

Корупцијата била движечка сила на приватизацијата, но истовремено и странична негативна појава на истата. Доминантното неолиберално гледиште аргументира дека „политики кои промовираат дерегулација, либерализација и приватизација“ може да создадат средина што е поотпорна на корупција (Волф и Гурген, 2000 год). Сепак, таквото разбирање е предизвикано од истражување кое покажува дека приватизацијата задолжително не значи подобар пристап, достапност или квалитет на услуги (Естаче, Гоикоечеа и Трухиљо, 2009 год.; Соланс и Јуравлев, 2007 год.), туку дека самата приватизација „создава високо концентрирани ренти кои ги зголемуваат ризиците од корупција, истовремено создавајќи поттици меѓу елитите што бараат рента за ослабување на државните капацитети“ (Рејнсберг, Стабс, Кентикеленис и Кинг, 2019 год.).

Перцепциите за широко распространета корупција може да доведат и едновремена коегзистенција на наративи што ја осудуваат корупцијата, но го легитимизираат учеството на граѓанинот во истата (Лоли, 2017 год.). Преку реченицата „системот ме натера да го направам тоа“, Карклинс ги разгледува посткомунистичките општества и заклучува дека, иако луѓето ја гледаат проблематичната страна на корупцијата, тие го рационализираат сопственото однесување бидејќи „се принудени да дејствуваат на одреден начин поради бирократијата, лошите законите и слабото спроведување на законите, како и поради нереспонзивноста на државата во однос на нивните потреби“ (2005 год.). Сепак, антикорупциските стратегии кои се потпираат на срам, страв и морален суд, не успеваат да ја признаат системската вкоренетост на корупцијата и тоа дека нееднаквоста создава нееднаков товар за различни заедници во борбата против корупцијата.

Така, комуникациските стратегии кои ја нагласуваат застапеноста на корупцијата, штетните последици од неа, се фокусираат само на индивидуално казнување или осудување на поединечно однесување без да го земат предвид контекстот, лесно можат да ги засилат песимизмот, разочарувањето и недовербата што веќе постојат во јавноста.

Како и да е, ние сфативме дека имаме единствена можност да инвестираме во вежба за учење поврзана со комуникациските стратегии што би ги адресирале и успешно би ги надминале овие ризици. Етнографското истражување во три географски контексти (Северна Македонија, Бразил и САД) спроведено од Топос за Фондациите Отворено општество ни покажа дека отпорот на корупција не е залуден доколку успееме да ги ангажираме луѓето во понадежни, поотворени и поконструктивни разговори за антикорупциските заложби.

Клучната лекција од истражувањето е дека комуникаторите може да избегнат многу замки од моменталниот дискурс и поефективно да ги ангажираат разните публики преку префрлување од моделот на „криминал и казна“ кон моделот на „заштитни огради“. Првиот модел ги нагласува лошите чинители, штетите, правдата и индивидуалните инциденти, додека вториот ги нагласува превенцијата, структурите и практичните решенија што се покажале успешни во минатото.

За повеќе информации, види:  Текст на Џо Грејди од Топос: Градење оптимизам за реформата на борбата против корупција преку приказни за успешни „заштитни огради“ (линк); наоди од истражувањето во Северна Македонија, САД и Бразил (линк); и подетални наоди за Северна Македонија (линк).

Библиографија:

Адамс Б. Фокус на одржлив развој во 2017 година. Враќање на политиките за јавна приватизација, партнерства, корпоративна заробеност и нивното влијание врз одржливоста и нееднаквоста: оценки и алтернативи. [Adams B. Spotlight on Sustainable Development 2017: Reclaiming Policies for the Public Privatization, Partnerships, Corporate Capture, and Their Impact on Sustainability and Inequality – Assessments and Alternatives (Civil Society Reflection Group on the 2030 Agenda for Sustainable Development 2017)]

Балисакан Т. „Врската меѓу корупцијата и глобалниот подем на популизмот“ [Balisacan R. “The Link Between Corruption and the Global Surge of Populism” (GAB | The Global Anticorruption Blog, 2017)]

Достапно на: https://globalanticorruptionblog.com/2017/10/06/the-link-between-corruption-and-the-global-surge-of-populism/> [пристапено на 28 јуни 2021 год.]

Бјорват K, и Сореиде Т. „Корупција и приватизација“ [Bjorvatn K, and Søreide T. “Corruption and Privatization” (2005) 21 European Journal of Political Economy]

Буковански М. „Празнината на антикорупцискиот дискурс“ [Bukovansky M. “The Hollowness of Anti-Corruption Discourse” (2006) 13 Review of International Political Economy]

Гарсија Бедола Л. „Преглед на литературата за корупцијаta и гласањето“ [Garcia Bedolla L. “Corruption and Voting Literature Review” (Internal Memo to OSF, 2018)]

Ајсен Л. „Популистичкиот парадокс“ [Eisen L. “The Populist Paradox” (Brookings, 2020)]

Достапно на: https://www.brookings.edu/blog/order-from-chaos/2020/10/28/the-populist-paradox/ [пристапено на 28 јуни 2021 год.]

Естаче А, Гоикоечеа А, и Трухиљо Л. „Реформа на јавните услуги и корупција во земјите во развој“ [Estache A, Goicoechea A, and Trujillo L. “Utilities Reforms and Corruption in Developing Countries” (2009) 17 Utilities Policy]

Гриндл М. „Доволно добро владеење: намалување на сиромаштијата и реформа во земјите во развој“ [Grindle M. “Good Enough Governance: Poverty Reduction And Reform In Developing Countries” (2004) 17 Governance]

Гриндл М. „Доволно добро владеење – повторен преглед“ [Grindle M. “Good Enough Governance Revisited” (2010) 29 Development Policy Review]

Гурген Е, и Волф Т. „Подобрување на владеењето и борбата против корупција во балтичките земји и комонвелтот на независни земји: улогата на ММФ“ [Gürgen E, and Wolf T. “Improving Governance and Fighting Corruption in the Baltic and CIS Countries: The Role of the IMF’ (2000) 00 IMF Working Papers]

Јонг-сунг Ј, и Каграм С. „Компаративна студија на нееднаквоста и корупцијата“ [Jong-sung Y, and Khagram S. “A Comparative Study of Inequality and Corruption” (2005) 70 American Sociological Review]

Карклинс Р. Системот ме натера да го направат тоа: корупцијата во посткомунистичките општества [Karklins R. The System Made Me Do It: Corruption in Post-Communist Societies (Routledge 2005)]

Косоу Н. „Популизам и корупција“ [Kossow N. “Populism and Corruption” (Transparency International, 2019)]

Достапно на: https://knowledgehub.transparency.org/assets/uploads/helpdesk/populism-and-corruption-2019-final.pdf [пристапено на 28 јуни 2021 год.]

Костадинова Т. „Апстиненција или бунт: перцепции за корупцијата и гласањето на избори во земјите од Источна Европа“ [Kostadinova T. “Abstain or Rebel: Corruption Perceptions and Voting in East European Elections” (2009) 37 Politics & Policy]

Кубе И, и Лоли М. „Корупција и популизам: поврзаноста меѓу нив“ [Kubbe I, and Loli M, “Corruption and Populism: The Linkage”, A Research Agenda for Studies of Corruption (Edward Elgar Publishing 2020)]

Ленобл Ј, и Месчалк М. “Обновување на теоријата за јавен интерес: потрага по приод за владеење што се темели на рефлексија и учење“ [Lenoble J, and Maesschalck M, “Renewing the Theory of Public Interest: The Quest for a Reflexive and a Learning Based Approach to Governance”, Reflexive Governance. Redefining the Public Interest in a Pluralistic World (Hart Publishing 2010)]

Лоли М. „Шеми за самолегитимација на релација нееднаквост-корупцијата“ [Loli M. “Self-Legitimation Patterns in the Inequality-Corruption Nexus” (2017) 70 Crime, Law and Social Change]

Пајфер Ц. „Пораката примена? Експериментални наоди за тоа како пораките за корупцијата ги оформуваат перцепциите“ [Peiffer C. “Message Received? Experimental Findings on How Messages about Corruption Shape Perceptions” (2018) 50 British Journal of Political Science]

Ректор Ц, и Ганет А. „Рационализација на политичката корупција“ [Rector C, and Gannett A. “The Rationalization of Political Corruption [2011] SSRN Electronic Journal”]

Рајнсберг Б и други, „Лошо владеење: како приватизацијата ја зголемува корупцијата во земјите во развој“ [Reinsberg B and others, “Bad Governance: How Privatization Increases Corruption in the Developing World” (2019) 14 Regulation & Governance]

Соланс М, и Јуравлев А. Повторно разгледување на приватизацијата, странските инвестиции, меѓународната арбитража и водата [Solanes M, and Jouravlev A. Revisiting Privatization, Foreign Investment, International Arbitration, and Water (Naciones Unidas, CEPAL 2007)]

Усланер Е. Корупција, нееднаквост и владеење на правото [Uslaner E. Corruption, Inequality, and the Rule of Law (Cambridge University Press 2011)]

—————————————————

6 декември 2021